Радост припада онима који нису губили наду!
Могуће је да грешим када ово пишем, али дозволите да се некако, мени знано како, носим са тим.
Након вишегодишњег посустајања и стагнације, у претходне три године забележили смо пораст интересовања за наше студијске програме, пре свега просветне и оне које се односе на књигољупство.
У времену доминације вештачке интелигенције и демографског посустајања то просто делује нестварно.
Ипак, и те како је стварно.
Педагошки факултет у Сомбору, један од факултета Универзитета у Новом Саду, који чува традицију образовања учитеља, најпре код Срба, а онда и на овим просторима, готово два и по века изнова постаје оаза школства и несебичне љубави у раду са најмлађима.
Иако можда неочекиван, овакав развој догађаја, за нас који радимо на Факултету био је израз непресахле наде.
Одговорно, искрено и посвећено залагање наставника и сарадника, као и свих запослених на Факултету, условили су атмосферу искрености, емпатије и разумевања са којом се наши студенти сусрећу од првог тренутка када ступе у просторије Факултета.
Верујем да је она утицала одлучујуће да се код наших студената развије потпуно поверење према колективу.
Њега, надам се, допуњује осећај уважавања и неизневерности без обзира колико сложен проблем био са којим се сусрећу. Отворена врата и сарадња са студентима у свим стратешким промишљањима о мисији Факултета довели су до значајног подизања његове популарности.
Поруке задовољства, стваралачке испуњености и људског уважавања које садашњи студенти преносе будућим колегама најбитнија је реклама нашег заједничког рада.
За претходне три године, упис је побољшан приближно за 80 процената. У разговору са младима, који је део наше свакодневнице, етичке и професионалне мисије, трудимо се да афирмишемо сваког од њих, а сумње које и они сами имају према афинитетима сопствене личности трудимо се да загасимо јачањем њиховог самопоуздања, уз истовремено одбацивање самоуверености и нарцисоидности.
Овим околностима сам довољно охрабрен да јавно искажем своје уверење да су садашње генерације наставника и студената на путу „Калокагатије“.
Путу којем су се надале генерације од пре више од једног и по века, када су писале о њему у јединственом часопису „Школски лист“, а који уједињује лепоту и морал у једну вредност која чини достојанство просвете.
На крају желим да захвалим свима на њиховој посвећености која је за последицу имала реченицу: „Радујте се и Веселите се!“
Декан
Проф. др Саша Марковић